Ortodoncija

Šta je ortodoncija?

Ortodoncija je grana stomatologije koja se bavi estetikom lica i pravilnim položajem i funkcijom zubnih nizova.

U kom životnom dobu treba početi sa ortodontskom terapijom?

Ortodontsko lečenje obuhvata period od rođenja deteta do gubitka poslednjih zuba. Rano lečenje može početi prvih meseci po rođenju na primer kod rascepa usana i nepca gde ortodont i hirurg spajaju razdvojene delove u jednu harmoničnu celinu. Smenom prvih zuba, jednostavnim intervencijama  ispravlja se ukršteni odnos gornjih i donjih sekutića ili držačem prostora čuva  položaj prvih molara ako je potrebno ranije izvaditi mlečne bočne zube oštećene karijesom. U ovom priodu može se uticati na sprečavanje ili odvikavanje od  štetnih navika (sisanje cucle, prsta, donje usne ili nekog predmeta).

Na šta treba obratiti pažnju kod smene mlečnih zuba stalnim zubima?

Nicanjem gornjih sekutića i prvih molara, to je period oko šeste godine, ako se uoči slabiji rast gornje vilice, posebnim aparatom, stimuliše  se i usklađuje njen rast sa donjom vilicom.

Pred nagli skok pubertetskog rasta, funkcionalnim aparatima, utiče se na skeletni rast donje vilice, čime se  izbegava kasnija hirurška intervencija iz estetskih razloga.

Nicanjem stalnih zuba kod dece i adolescenata, može se početi sa ispravljanjem nepravilnih položaja pojedinih ili grupe zuba. Česta je pojava neusklađenosti veličine zuba sa alveolarnim grebenom u kome su postavljeni, što se manifestuje kao teskoba ili rastresitost. Postoji čitav niz nepravilnosti koje se moraju posmatrati trodimenzionalno i tako se planira njihovo lečenje.

Koji su najteži ortodontski slučajevi?

Najkomplikovanije su kombinacije skeletnih i dentoalveolarnih nepravilnosti gde spadaju i sindromi.

Da li se mogu i odrasli ortodontski lečiti?

 Zadnjih godina je povećan zahtev za ortodontskim lečenjem odraslih. Razlog koji je navela većina pacijenata je estetsko poboljšanje zubnih i skeletnih nepravilnosti ili korekcija deformiteta lica, koji izazivaju psihosocijalne probleme.

U nekim slučajevima ortodontsko lečenje se izvodi jednostavnim metodama, ali njima uvek mora da predhodi iscrpna ortodontska analiza i plan lečenja. Bez ovakve analize čak i tzv. „mala pomeranja zuba“ izazivaju više problema nego koristi. Nasuprot ortodontskom lečenju dece i adolescenata, nema standardizovanih metoda za lečenje odraslih. Biomehanički principi koji se koriste, moraju biti adaptirani na individualnu anatomiju područja denticije, u kojoj se planira pomeranje zuba.

Ipak, odraslog pacijenta treba pažljivo pripremiti za konsekvence i učešće u ortodontskom lečenju, koje ne treba započinjati ukoliko pacijent nije dobrog fizičkog i mentalnog zdravlja. Jako motivisan pacijent će sarađivati izvanredno.

Da li je ortodontsko lečenje uslovljeno godinama pacijenata?

Godište pacijenta, samo po sebi, nije kontraindikacija za ortodontsko lečenje. Ali, tkivni odgovor na ortodontsko lečenje kod starijih pacijenata je znatno sporiji nego kod dece i adolescenata.

Da bi kontrolisali željeno pomeranje nepravilno postavljenih zuba potrebo je obezbediti stabilno uporište. To se postiže specijalnim konstrukcijma koje sprečavaju na pr.molre da se pomeraju napred a u isto vreme oni služe da se za njih zakače razne opruge ili gumice koje će usmeriti pravilno pomeranje određene grupe zuba.

Da li postoji rizik kod ortodontskog lečenja odraslih?

Komplikacije su rizik ortodoncije odraslih, a detaljna dijagnoza i striktni plan lečenja je osnova. Ispitivanje morfološke malokluzije treba kompletirati funkcionalnim ispitivanjem mastikatornog sistema pre započinjanja ortodontske terapije. Tokom lečenja, kontrola plaka je esencijalna da bi se izbegla dekalcifikacija i gingivitis. Ponavljeno RTG ispitivanje tokom perioda lečenja će dati informacije o mogućim neželjenim efektima, kao što su resorpcija korena i oštećenje periodontalnog tkiva. Korišćenje adekvatnog materijala će minimizirati potencijalni rizik od oštećenja gledjnih površina i alergijskih reakcija (dermatitis) . Pre započinjanja lečenja pacijent mora biti obavešten do detalja kako o prednostima tako i o štetnosti ortodontskog lečenja i mora mu se staviti do znanja da postoje potencijalne komplikacije, koje se moraju izbalansirati sa subjektivnim zahtevom za estetsko poboljšanje.

Koji je najčešći motiv odraslih za ortodontskim lečenjem?

Razlog koji većina odraslih pacijenata navodi je želja za estetskim poboljšanjem frontalnog regiona tj. korekcija teskobe,urođenog nedostatka zuba , pomerene sredine, nagnutih, rotiranih  maksilarnih inciziva i impaktiranih očnjaka. Principi lečenja su generalno isti kao i kod adolescenata. Sa druge strane, ortodoncija odraslih se razlikuje od lečenja mladih pacijenata, pošto se nekad moraju izabrati kompromisna rešenja.

Patološka migracija zuba uključuje pojedinačne zube ili grupe zuba i rezultira  razvojem diasteme mediane ili opštom rastresitošću zuba, naročito u frontalnoj regiji, često kombinovano sa proklinacijom maksilarnih inciziva, rotacijom i naginjanjem premolara i molara sa kolapsom okluzije bočno i razvojem redukcije visine zagrižaja,  resorpcijom alveolarne kosti ili infrakoštanim džepovima. Svi ovi simptomi su česti kod osoba sa uznapredovalim periodontalnim oboljenjem. Lečenje ovakvih pacijenata često uključuje ortodontsko vraćanje zuba u niz, kako bi  se ponovo uspostavila zadovoljavajuća okluzija i estetika.

U kojim slučajevima je bolje ortodontsko lečenje zameniti drugim postupcima?

Nedostatak zuba kod odraslih osoba je generalno uzrokovan kongenitalnim nedostatkom, traumom ili ekstrakcijom. U mnogim slučajevima ortodontsko zatvaranje prostora je kontraindikovano, a protetsko nadoknadjivanje je alternativa lečenja. U ovim slučajevima preprotetsko ortodontsko lečenje i ugradnja implanata se izvodi često.

Kada je primena ortodontske hirurgije indikovana?

Primena ortodogntske hirurgije je jedini način da se dobije estetsko poboljšanje većih deformiteta  skeleta lica,  mnogo veće, nego što se to može postići ortodontskim lečenjem tokom rasta. U nekim slučajevima je neophodna ortognatska hirurgija, zbog neadekvatnog ortodontskog lečenja u ranijim godinama, dok u drugim slučajevima je ona samo dopuna, zbog toga što ozbiljnost devijacije prelazi mogućnost ortopedije. Ortognatska hirurgija i ortodontsko lečenje su entiteti, a estetski rezultat ortognatske hirurgije je često bolji nego što bi to bio slučaj  samim izolovanim ortodontskim lečenjem. Ortodont i hirurg su tim koji zajedno dijagnostikuju, planiraju i izvode lečenje. Ovakav timski rad, kao i poboljšanje hirurške i ortodontske tehnike, su razlog zbog koga ortognatska hirurgija uvek daje predvidljive, dobre i stabilne rezultate.

Kako se dele ortodontski aparati?

Ortodontski aparati mogu biti:

1. Mobilni čije su mogućnosti male i uglavnom služe za mala pomeranja ili kao retencione po ploče posle skidanja fiksnog aparata;
2. Funkcionalni su delotvorni kod stimulacije rasta određenih koštanih struktura i postoji čitava lepeza tih aparata sa sličnim dejstvom;
3. Fiksni se dele po veličini na segmentne i kontinuirane, po položaju na lingvalne (unutrašnje) i vestibularne (spoljašnje), po obliku na metalne i estetske bravice (keramičke, kompozitne…), a po načinu fiksiranja žičanog luka za bravice one mogu biti samoligirajuće (sa ugrađenim zatvaračem) i obične bravice gde se luk vezuje zičanim ili elastičnim ligaturama. Fiksnih tehnika  ima više ali se sve zasnivaju na istim principima biomehanike i na sličan način dolaze do krajnjeg cilja;
4.  Invisalign tehnika sastoji se u izradi velikog broja providnih folija kojima se kompjuterski, na modelu, vrši minimalno pomeranje i za svaku korekciju položaja izrađuje se nova folija. Često se ova vrsta lečenja kombinuje sa fiksnom tehnikom u početku (nivelacija,rotacija), da bi se kasnije nastavilo sa izradom folija. Međutim, kod težih slučajeva, njihova upotreba je ograničena.

Retencija postignutih rezultata obezbedjuje se trajnim, polutrajnim ili privremenim aparatima.Retenioni period, generalno je dug kod odraslih pacijenata, zbog usporene rekonstrukcije periodontalnog tkiva posle ortodontskog pomeranja zuba. Uvek postoji rizik od recidiva, dok traje reorganizacija tkiva i često se primenjuje dugotrajna retencija.